Košarkaši Srbije su uspeli da se kvalifikuju na Evropsko prvenstvo, ali sa mnogo, mnogo muke. Strepeli su i orlovi, i navijači, na kraju se sve dobro završilo. Našim košarkasima je pretio veliki sunovrat, ali na kraju sa skorom od šest pobeda i i četiri poraza u konkurenciji Crne Gore, Izraela, Estonije, Slovačke i
Islanda, izabranici Dušana Ivkovića zauzeli su treće mesto u grupi i
kao jedna od četiri najbolje trećeplasirane ekipe imaće priliku da se u
Sloveniji narednog septembra bore za medalje.
Upravo medalja najavljena je od strane predsednika Košarkaškog saveza Srbije (KSS) Dragana Đilasa na početku "operacije Slovenija", ali kako su tokom prethodnih mesec dana delovali naši košarkaši, daleko su od medalje na Evrobasketu, naročito zlatne.
Veoma slabe partije, najpre protiv Crne Gore, Izreala, neočekivani poraz od Estonije nisu za pohvalu, Srbija mora još mnogo da radi i napreduje kako bi se vratila u vrh Evrope. Jer, ako smo se mučili protiv Crnogoraca i Izraelaca, uz dužno poštovanje prema tim ekipama, šta tek očekivati u utakmicama protiv Španije, Francuske, Litvanije, Rusije, Grčke, timova koji su prepuni NBA asova i nosilaca igre u najjačim evroligaškim klubovima?
Istina ovu reprezentaciju su mučile povrede Novice Veličkovića, Stefana Markovića, Koste Perovića, Uroša Tripkovića, pa i tokom kvalifikacija Nenada Krstića, Marka Kešelja, Ivana Paunića i Vladimira Lučića, zadavale su glavobolje selektoru Ivkoviću. Poseban problem je neodazivanje nekolicine igrača, tačnije Miroslava Raduljice i Milovana Rakovića. Time bi stručni štab, kao i kompletan Savez, morao da se pozabavi.
Najpozitivnija stvar u ovim kvalifikacijama, osim naravno plasmana na EP, su mladi igrači na koje Srbija sigurno može da računa u narednom periodu. Tu se pre svega misli na Nemanju Nedovića, momka koji je letos Crvenu zvezdu zamenio Lijetuvos Ritasom. U nekoliko navrata pokazao je kakvim potencijalom raspolaže, kao i da bi mogao da bude predvodnik nove generacije našeg nacionalnog tima. Uz Lučića, Anđušića, pa i još uvek mlade Teodosića, Bjelicu, Mačvana, Tepića, ovi momci trebalo bi da budu okosnica "orlova" u narednim godinama i ciklusima.
Ipak, prema mišljenju potpisnika ovih redova, ovom timu nedostaju još dvojica, možda trojica nešto iskusnijih igrača, koji bi bez sumnje mogli da pomognu, a u prelomnim momentima utakmica donesu i prevagu na našu stranu. Igor Rakočević je bek kakav je potreban Srbiji, sposoban da na svakom meču postigne 20 i više poena, na krilnim pozicijama idealan bi bio Vladimir Radmanović, dok bi Darko Miličić u tandemu sa Nenadom Krstićem predstavljao možda i najbolji centarski tandem Evrope. Postoje razlozi, opravdani ili neopravdani, zašto oni nisu u kombinaciji za sastav Srbije, o tome će se možda i raspravljati u narednih godinu dana, ali činjenica je da bi prisustvo tih igrača bilo nemerljivo za ovu selekciju.
Na svim strukturama u Sazonovoj sada je da naprave ozbiljnu analizu
urađenog u kvalifikacijama, kako bi naredno Evropsko prvenstvo dočekali u
punom sastavu i pravoj atmosferi. Jedino tako bi mogli da se nadamo
medalji, pa možda i onoj zlatnoj, koju je letos najavio prvi čovek
srpske košarke.
Upravo medalja najavljena je od strane predsednika Košarkaškog saveza Srbije (KSS) Dragana Đilasa na početku "operacije Slovenija", ali kako su tokom prethodnih mesec dana delovali naši košarkaši, daleko su od medalje na Evrobasketu, naročito zlatne.
Veoma slabe partije, najpre protiv Crne Gore, Izreala, neočekivani poraz od Estonije nisu za pohvalu, Srbija mora još mnogo da radi i napreduje kako bi se vratila u vrh Evrope. Jer, ako smo se mučili protiv Crnogoraca i Izraelaca, uz dužno poštovanje prema tim ekipama, šta tek očekivati u utakmicama protiv Španije, Francuske, Litvanije, Rusije, Grčke, timova koji su prepuni NBA asova i nosilaca igre u najjačim evroligaškim klubovima?
Istina ovu reprezentaciju su mučile povrede Novice Veličkovića, Stefana Markovića, Koste Perovića, Uroša Tripkovića, pa i tokom kvalifikacija Nenada Krstića, Marka Kešelja, Ivana Paunića i Vladimira Lučića, zadavale su glavobolje selektoru Ivkoviću. Poseban problem je neodazivanje nekolicine igrača, tačnije Miroslava Raduljice i Milovana Rakovića. Time bi stručni štab, kao i kompletan Savez, morao da se pozabavi.
Najpozitivnija stvar u ovim kvalifikacijama, osim naravno plasmana na EP, su mladi igrači na koje Srbija sigurno može da računa u narednom periodu. Tu se pre svega misli na Nemanju Nedovića, momka koji je letos Crvenu zvezdu zamenio Lijetuvos Ritasom. U nekoliko navrata pokazao je kakvim potencijalom raspolaže, kao i da bi mogao da bude predvodnik nove generacije našeg nacionalnog tima. Uz Lučića, Anđušića, pa i još uvek mlade Teodosića, Bjelicu, Mačvana, Tepića, ovi momci trebalo bi da budu okosnica "orlova" u narednim godinama i ciklusima.
Ipak, prema mišljenju potpisnika ovih redova, ovom timu nedostaju još dvojica, možda trojica nešto iskusnijih igrača, koji bi bez sumnje mogli da pomognu, a u prelomnim momentima utakmica donesu i prevagu na našu stranu. Igor Rakočević je bek kakav je potreban Srbiji, sposoban da na svakom meču postigne 20 i više poena, na krilnim pozicijama idealan bi bio Vladimir Radmanović, dok bi Darko Miličić u tandemu sa Nenadom Krstićem predstavljao možda i najbolji centarski tandem Evrope. Postoje razlozi, opravdani ili neopravdani, zašto oni nisu u kombinaciji za sastav Srbije, o tome će se možda i raspravljati u narednih godinu dana, ali činjenica je da bi prisustvo tih igrača bilo nemerljivo za ovu selekciju.
Нема коментара:
Постави коментар